Lydia Scheuermann Hodak

Slike Marijine

(ulomci)

Baš isti,  bili  su  isti ovakvi  dani. Svibanj.Ne,  ne,  ipak ne.  Bio je lipanj.  U lipnju  dozrijevaju višnje  u  planini, tamne  višnje, a Dunav je lijen i mlak od ljeta i sunca.
…      

Isto takvo  ljeto bilo je ono davno ljeto, kad  sam  s  majkom čekala vlak na seoskoj stanici. Uz kolodvorsku zgradu kestenovi, krošnje do krova visoke. Rano jutro. Izmaglica. Jedna je djevojka stajala uz prugu, tako, čekajući. Možda smo bile istih godina, šesnaest ili  sedamnaest,  možda  ni  toliko,  ne  sjećam  se više  točno.  Djevojka  je stajala  uz prugu i čekala jutarnji  vlak na  polupraznom kolodvoru.  I  majka i  ja smo čekale.  Sve je bilo  u izmaglici,  nejasne su se boje stapale  oko nas,   i djevojčina  haljina, i kestenova stabla, trava i strnjak,  drvored  u  daljini.  Dvije  velike košare kraj nje,  pokrivene. Odmakla je ispranu tkaninu s jedne i uzela šaku zrelih višanja, skoro  crnih. I sve je oko nje bilo  kao izmaglica, a ona, ona  je bila slika s tim tamnim,  skoro crnim  višnjama u  ruci,  sama  sebi  dovoljna  u  tom  sunčanom jutru.  'Jednom  moram  naslikati  tu  sliku',  mislila sam,  'to slavonsko ljeto i te višnje kao tamna krv,  zrele, prezrele. I trave  moram  naslikati',   mislila sam,  'i  uspavane, prašne krošnje. Mirise ljeta.' Naslikati mirise! 
…

Slikajte, to  je  najbolje  rješenje. I budite sretni da se možete izraziti slikom. Kaže moja psihologinja. Slikajte ono što  najviše želite, što  ste  uvijek željeli naslikati. Svatko od nas nosi u sebi  svoju životnu sliku. Trebate  je samo pozvati. Izgovoriti. Sve  nam  se čini manje strašnim kad je izgovoreno, kad se do kraja suočimo sa svojim osjećajima i mislima….
…

Uz  moju kuću,  staru,  slavonsku,  koju je  djed davno  sagradio  'u ključ,' do ulice, bilo je široko travnato dvorište s ružama i grm malina uz trijem, zatim  drugo dvorište, kako je to običaj u Slavoniji, pa vrt.  Mato  je  uvijek dolazio kroz vrt,  kroz kupinjak na međi. Još kao dijete  igrao se s mojom kćeri.  Rasli su zajedno. On i  Lucija.  Sada, kad'   je sve  prošlo,  mislim  da su se oduvijek voljeli. Jednostavno, pripadali su jedno drugom. kao nebo i Dunav…
…

Zgusnuli  su  vrijeme  tih dana. Odlazili su u  planinu,   na  drugu   obalu  Dunava,  na pješčani  sprud, vraćali se  umorni  od  sunca,  preplanuli.   Čekajući  da  se  vrate,  opet sam  pekla  kruh  u  starinskoj  zidanoj   krušnoj  peći kraj čardaka. Mato je na stari  bagrem  objesio  ljuljačku.  Navečer  smo  sjedili  zajedno na trijemu i odgonetali  zvijezde.  Meni  se  na trenutke činilo da vrijeme stoji. Ali samo zakratko. Jedne su se noći čuli rafali…
…

Lucija je bila kod Mate,  dotrčala  je  u suton, preko vrta. Nisam je čula da zove,  sve dok nije stigla na trijem.  Gušila se u suzama, govorila je nesuvislo, bila je izgrebena  i  krvave   haljine,  krvava   po  rukama i  nogama. Negdje  usput mi je prošlo kroz glavu da se  razderala o bodlje i da  moram  posjeći  kupinjak.  Pokušala  sam  je  umiriti,  a onda sam  shvatila  da  je  po srijedi  Mato,  da  se  nešto strašno događa.  Nije htjela čekati, nije htjela ostati sama kod kuće. Plakala je neutješno, ranjeno, vukla me je s obje ruke.  Prošle smo  kroz dvorište i vrt, kroz kupinjak,  čuli  su se  rafali  i vika, pijana, razularena  pjesma.Matu smo našli  dvorištu. Ležao je licem u travi, zgrčenih šaka.  Uz njega  pas. Ubijeni  metkom. Kuća je bila demolirana, otac i majka odvedeni, a na zidu je krvlju napisano  'u'. Matinom krvlju.
….

Sahranili  smo  ga mi  preostali,  predvečer,  kradom.   Lucija  je u  međuvremenu isplakala sve suze, oprala sve ogrebotine i obukla crninu.  Mnogi su odvedeni iz naše ulice, iz cijelog  'Šokačkog sokaka'.  I  svećenik je  odveden. Ja  sam  uzela  bibliju   u  ruke.Čitala  sam  nasumce, ali riječi nisu bile birane, ili  ih  nisam  znala izreći. Gledala  sam Luciju kako stoji  uz  plitku raku, odjednom sitna, izgubljena i nijema. Oko nas je rastao strah,  ali  njoj je, čini se, bilo  svejedno. A ja sam bila gluha i slijepa i nisam vidjela zašto…
…

Svakog  smo ljeta išle Gospi od utočišta.  Pošle bismo rano  izjutra biciklom, prašnom cestom preko planine, ili pješice, puteljkom uz međe. Sustizali   bismo  svečano odjevene, radosne  ljude. I vi  na  prošćenje?  pitali  bi  nas.   Svake godine iste  riječi,  svake  godine na Veliku  Gospu  istim  putem...  zatim  bismo poslije   mise  hodale  selom, uskim  krivudavim  ulicama usječenim u  prapor... Seljani su, kopajući bunare, često  pronalazili keramiku, urne, nakit... jedna se ulica zvala 'zlatna  ulica'.Iza crkve,  sasvim  blizu,  Dunav  je  podlokao  obalu, a  za  korijenje velikih topola  ribari  su vezali čamce. U blizini   je bilo ušće;  kad je Drava  visoka, točno se vidjelo,  kako se,  kao skalina  spušta u  Dunav, utapa u velikoj vodi  i  gubi  brzinu i  boju.Uvijek  bi  nas netko pozvao da svratimo,  da  sjednemo  pod  orah  u  dvorište, da popijemo kavu,  prezalogajimo, kao hodočasnici... sve je imalo neki sjaj, sve je bilo svečanost...
…

Toga  ratnog jutra na Veliku Gospu  nismo  smjele  izaći  iz kuće. Danima smo nastojale  ostati nevidljive. U vrt sam išla sasvim  rano kad  vojnici  i  lokalni  zločinci  još  uglavnom  spavaju  ili  u sumrak. Čuli smo da je  crkva  gospe od utočišta srušena.  Da, i kad bismo smjeli,  nemamo  kamo ići…
…

Postale  smo  sjene,  sjene  koje  hodaju po kući, po trijemu. Rano smo ulazile u kuću, zaključavale vrata i sjedile u mraku. Osluškivale glasove  s  ulice…
…

Mene  je našla Lucija. Došla je preko vrta, hodajući besciljno i našla me.  Kleknula   je uz mene kao dijete,  suze  su je oblile: mama, mamice, je  si  li se  jako udarila? Nemoj plakati, nemoj plakat',  molim  te,   majko!  Još je  nešto govorila, pokušala me  dići. Bila  je  jako mršava,  blijedog  i  tamnog lica. Crna ju je odjeća gušila. Nešto je govorila, brisala  mi je lice,  namještala kosu...A ja sam bila prljava, prljava od suza, od pljuvačke,  od zemlje, od krvi... od ljudske gadosti...Moja je mala kći znala, odmah je znala  da je preko mene prešla rulja,  da  su  me povrijedili, ponizili, zaprljali...Moja je mala kći  govorila: samo  si  se udarila mama. Nezgodno si  pala. A,  znala je.  Sve  je  znala. Znala je  i moju i svoju bol.Samo ja nisam znala, samo ja sam sve vrijeme bila slijepa! Namjerno sam bila slijepa!
…

Vraćamo se u kameno doba, kaže  Lucija dok kuhamo pekmez od šljiva,  sirotinjski, bez  trunke  šećera.  Razgovaramo  samo  o  nebitnim stvarima. Čeka nas  zima  i  bijeda. Hrane  je  sve  manje. Spremam  kukuruz  na tavan, u klipovima, obješen o grede.  Kuhamo  krumpir  i  'četiri trave'  za večeru.  U  vinograd ne smijemo. Ni na ulicu. Danima  nismo okusile  mlijeko.Čekamo i  nadamo se  da će se nešto dogoditi. da će prestati ova noćna mora, ova 'krajina',  da će  netko, svijet ili... netko reagirati...
….

Ovo sada, ovaj rak, to je samo znak koji  moj organizam odbacuje.  Ozdravila sam od moje patnje i ovaj tumor  ne mora više rasti i skupljati  zlo  u  sebi,  kaže   moja psihologinja.  I sad' ga mogu odbaciti. To je samo znak, da sam jednom, u jednom trenutku popustila, odustala, izgubila ravnotežu, snagu, da se moja duša umorila. Najprije bolest  moga sina, onda ovaj strašni rat i progonstvo. Odjednom sam  ostala sama,  sama u tuđini, iznenada, nepripremljena.  Više  nije  bilo ni  jednog oslonca. Bila sam  u  tuđoj  zemlji,  moj  muž  je  ostao u Hrvatskoj,  moje knjige su  spaljene,  moje  bilješke  također. Dobila sam tuđe  haljine,  tuđu  posteljinu,  ljudi  su govorili tuđim jezikom.... Ništa više  nije bilo moje. I kiša i sunce  su  mi bili strani.  Mislila  sam  da nema svrhe.  Sad me  je sram kad se  sjetim kako sam brzo popustila….

Moja psihologinja tako sjedi i govori: Svi  mi  nosimo  u  sebi ograničenja. I strah od boli. Od povrede. Treba samo   pomicati prag izdržljivosti... Prekidam je  nepristojno, upadam  joj  u  riječ.  Mučno mi je od ove priče. Bojim se, sad'  će  reći: ono  što me ne uništi, to me učini jačom. Ali, mene  nesreća nije učinila jačom, ja sam  se  izgubila,  ja  sam se  oslonila na Luciju, a  nisam smjela jer njoj je trebao oslonac…
…

Da,  odgovara moja psihologinja. Začudo,  i  dalje je strpljiva. Ne osuđuje me,  ne  dijeli  savjete,  samo kaže:  vi niste  bili  pripremljeni  na  udarce.   Zatim, kao da se dosjetila:  Vi slikate. Već dugo. Ne vjerujem da vam je  prva slika bila dobra? sigurno nije. -  Ni  druga,  ni peta, kažem. Da, znam, odgovara ona, ali onda ste se već privikli na male, sitne -  moja psihologinja se osmjehuje, i  kao da se šali,  kaže:  Prihvatili ste male sitne, vlastite  neuspjehe.  Naučili  ste gubiti. I svejedno ste uporno slikali dalje. Jednostavno ste  uz neuspjeh dodavali  na vagu  ljubav i  ljepotu...
….

Kad su došli  po nas... bila je  noć...Lupali su o vrata, naglo i  kratko, zatim su provalili. Odveli su nas u neko skladište, bilo je prljavo, prazno i hladno.  Lucija je  sjela na goli,  hladni beton i naslonila glavu o vlažni zid. Bilo  joj je svejedno. U  jedan  mah  mi  se  učinilo,  da će  reći: nemoj  me gledati, majko, molim te! Ali  ne, nije  ništa  rekla, samo je  pokazala rukom kraj sebe, spustila je dlan na beton, pokazujući…
….
A  bile  smo  tako nemoćne i  same. Vani su se čuli koraci, vojničke cokule na betonu, zveket oružja, prljave šale. Čekale smo kraj,  a ja joj nisam  mogla pružiti ni pokrivač,  ni  krišku kruha. Držala me  za ruku i rekla blago: Sjećaš se mama onog sunčanog sata i  izreke 'činimo kao sunčani sat, pamtimo samo vedre sate'…
…..

I učinile smo kao sunčani sat. Moja mala kći i ja. Tog ružnog jutra, mislile smo zadnjeg, govorile smo o svojim sunčanim danima. I, sve je zlo nestalo, poniženje i bol, hladnoća i glad, i bile smo opet bliske i same, tog, mislile smo, zadnjeg jutra…